Tonalno istupanje ili tonikalizacija jeste kratkotrajna promena tonaliteta u okvirima harmonskog toka. Za razliku od modulacije, ova promena nije potvrđena (npr. kadencirajućim procesom), već je prolaznog karaktera. Po okončanju istupanja, harmonski tok se može vratiti u polazni, ili nastaviti u nekom novom tonalitetu, pa se radi o skretničnom, prolaznom ili kadencijalnom istupanju (zastoju na polukadenci).
Ukoliko se uz neki lestvični stupanj javi samo jedan njegov vantonalni akord, reč je o još slabijem i kratkotrajnijem vidu tonalne promene, tzv. tonalnom zahvatanju.
Tonalno istupanje se najčešće realizuje upotrebom vantonalnih akorada. Primarno su u pitanju vantonalne dominante, koje se u praksi mogu pojaviti na gotovo svakom lestvičnom stupnju, te alteracijama preuzimaju građu dominantnog septakorda i funkciju privremene dominante. Dodatno, može se pojaviti i zamenik vantonalne dominante (odnosno vantonalni VII), i to na stupnju vođice privremenog tonaliteta – upravo sa građom i funkcijom „pravog“ vođičnog septakorda.
Primer 1
Kratak harmonski segment koji obuhvata jednostavno tonalno istupanje iz C dura u G dur upotrebom dominantine dominante
Primer 2
Primer srodan prethodnom, s tim što se istupanje vrši putem zamenika dominantine dominante.
Veoma je česta pojava tonalnog istupanja u napolitansku sferu, pri čemu se tonikalizuje durski akord na sniženom drugom stupnju (napolitanski sekstakord, odnosno ređe, frigijski kvintakord).
Primer 3
Primer harmonskog toka sa kratkim istupanjem u napolitansku sferu u okvirima a mola
Ređe, primarno u romantizmu, istupanje se može ostvariti i upotrebom vantonalnih subdominanti, te njihovih zamenika, vantonalnih drugih stupnjeva.
U istorijskoj literaturi, pitanje tonalnog istupanja je problematizovano od samog nastanka nauke o harmoniji, s tim što je pojavno tonikalizacija neretko izjednačavana sa modulacijom. Kasnijih decenija i vekova, kako se teorija tonaliteta razvijala, ova dva pojma su sasvim razdvojena, što je i danas slučaj u najvećem delu udžbeničke literature.
Literatura:
Despić, Dejan. 1970. Harmonska analiza. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Despić, Dejan. 1972. Teorija tonaliteta. Beograd: Umetnička akademija.
Despić, Dejan. 1981. Opažanje tonaliteta. Beograd: Univerzitet umetnosti.
Despić, Dejan. 1997. Teorija muzike. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Peričić, Vlastimir. 1984. Harmonija (II). Beograd: Fakultet muzičke umetnosti.
Rameau, Jean-Philippe. 1722. Traité de l’harmonie réduite à ses principes naturels. Paris: Balard.
Riemann, Hugo. 1918. Allgemeine Musiklehre (Handbuch der Musik). Leipzig: Max
Hesses Verlag.
Živković, Mirjana. 2001. Harmonija za III i IV razred srednje škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Nikola Komatović