STILSKI KOMPLEKS

Stilski kompleks je neistorijska kategorija stila, „viša stilska jedinica“ (Škreb 1964, 139) od stilske crte. Termin je pozajmljen iz književne teorije, jer na dobar način ukazuje na zbir različitih stilskih crta ili stilema (najmanja stilska jedinica) koje bi mogle da budu identifikovane prilikom muzičke stilske analize. Opisujući književne žanrove u srpskom romantizmu, Miodrag Popović govori o „sintetisanju nekih stilskih osobenosti koje su se već ranije ispoljile u srpskoj knjiženosti (…)“ (Popović 1970, 512). Ovakve osobenosti u okviru stilske formacije romantizma Popović naziva stilskim kompleksima. Osim što je nastao iz potrebe da se definišu specifična obeležja stilskih formacija (naziv za kategoriju stila koja u najvećoj meri odražava dominantne tokove jedne epohe), ovaj pojam svoj nastanak duguje i metodološkoj grešci koja se javlja u onim slučajevima kada se stilska crta identifikuje sa stilskom celinom višeg reda ‒ stilskim kompleksom. Imajući u vidu domen muzike, uzmimo za primer monodijski stil ranog baroka. Stilema monodija, poseduje više stilskih i značenjskih konotacija od onih koje su vezane samo za tip fakture. Zbog toga bismo monodijski stil mogli da nazovemo i stilskim kompleksom, pod kojim se podrazumeva mnoštvo drugih stilskih crta, kao što su tipovi rečitativa, specifičnosti harmonskog jezika koje proizilaze iz susreta modalnosti i dur-mol tonaliteta itd. Idući još dalje od ovoga, stilski kompleks monodijskog stila ukazuje i na raznolike estetske konotacije koje bi se ticale teorije afekata, odnosno  potrebe za povezivanjem muzike i teksta kroz korišćenje figura. Što se barokne epohe tiče, stilski kompleksi mogli bi da budu određeni dominantnim žanrom (recimo, koncertantni stil, bel canto, oratorijumski stil). Kao neistorijska kategorija, stilski kompleks ponekad može da bude poistovećen i sa određenim pravcem (osećajni stil ili galantni stil). U zavisnosti od dominantne estetike jedne epohe, vezuje se i za sadržaj (drama i lirika u klasicizmu, drama, lirika, pastorala, igra, religija ili transcendencija, fantazija i sl. u romantizmu). Stilski kompleksi mogu da budu univerzalni u tom smislu što mogu da se pojave u svim epohama ili u nekoliko različitih epoha. Najbolji takav primer je pastorala koja se u različitim epohama iskazuje u različitim vidovima, ili bel canto kao izraz italijanskog nacionalnog stila koji se u operi javlja od baroka do današnjeg dana.

Literatura:

Поповић, Миодраг. 1970. „Стилски комплекси и књижевни жанрови у српском романтизму.“ Књижевна историја II/7: 511–549.

Škreb, Zdenko. 1964. „Stil i stilski kompleksi.“ U Stilovi i razdoblja, urednik Joža Horvat, 131–148, Zagreb: Matica Hrvatska.

Srđan Teparić

NAZAD