Jedan od glavnih predstavnika programske muzike je simfonijska poema. Nastala je kao relativno nov muzički žanr u XIX veku, mada svoje prethodnike pronalazi u koncertnoj uvertiri i fantaziji. Simfonijsku poemu je lakše opisati, nego precizno definisati, kao „orkestarsku kompoziciju inspirisanu književnim, istorijskim ili likovnim predmetom, ili bilo čime što postoji izvan same muzike (na primer, scena prirode/pejzaž), a svoju strukturu oblikuje pre putem događaja, zbivanja ili predmeta koje teži da prikaže, nego pomoću nasleđenih formi muzičke umetnosti“ (Mendl 1932, 443). Znatno koncizniju definiciju daju Dušan Skovran i Vlastimir Peričić, koji navode da odrednica simfonijske poeme pripada „programskom orkestarskom delu u jednom stavu“ (Skovran i Peričić 1982, 188). Upravo u ovim definicijama se mogu prepoznati glavne karakteristike simfonijske poeme, a to je jednostavačna forma (za razliku od simfonije, sonate, koncerta, svite i drugih višestavačnih oblika) i nadahnutost izvanmuzičkim programom, koji može direktno da utiče na oblikovanje muzičkog toka kompozicije. Iako se relativno često u literaturi nailazi na tumačenja da simfonijska poema ima slobodan, nenormirani oblik i da program u najvećoj meri „diktira“ njenu formalnu koncepciju, ipak se u značajnom broju dela ovog žanra pronalaze primeri koji se oslanjaju na tradicionalne oblike (sonatni oblik, varijacije, principe fuge, ronda…), ali sa određenim odstupanjima i modifikacijama.
Tvorac žanra simfonijske poeme je Franc List (Ferenc Liszt), koji je napisao ukupno trinaest poema i sve su nastale za vreme njegovog boravka u Vajmaru (1848–1861), osim poslednje (Od kolevke do groba – 1882) (Macdonald 2001, 2). Da bi postigao kompoziciono jedinstvo i kontinuitet, List je u nekim svojim simfonijskim poemama upotrebljavao tehniku tematsko-motivske transformacije, koja podrazumeva jedan ili nekoliko osnovnih motivskih nukleusa iz kojih proizlaze sve ostale, kontrastne („nove“) teme u delu. Pored toga što simfonijska poema može da bude inspirisana nekim drugim (literarnim ili likovnim) umetničkim delom, takođe može da „oslikava“ mitove, legende, istorijske događaje, herojstvo, gradove, prirodu, filozofske koncepte, kao i emocionalna i duhovna stanja poput lamentacije i sličnog. Upravo zbog ovako širokog spektra programskih mogućnosti i slobode, simfonijska poema bila je naročito popularna kod kompozitora nacionalnih škola: u Češkoj (Bedžih Smetana [Bedřich Smetana], Antonjin Dvoržak [Antonín Dvořák]), u Francuskoj (Kami Sen-Sans [Camille Saint-Saëns], Sezar Frank [César Franck], Klod Debisi [Claude Debussy]), u Nemačkoj (Rihard Štraus [Richard Strauss]), u Rusiji (Nikolaj Rimski-Korsakov [Николай Андреевич Римский-Корсаков], Sergej Rahmanjinov [Сергей Васильевич Рахманинов], Modest Musorgski [Моде́ст Петро́вич Му́соргский]) i u Skandinaviji (Jan Sibelius [Jean Sibelius]).
Međutim, simfonijska poema je bila relativno kratko zastupljena na muzičkoj sceni Evrope, od polovine XIX veka pa do otprilike 1920. godine. Razlog ostavljanja ovog žanra po strani u XX veku je verovatno zbog „odbacivanja romantičarskih ideja i zamenjivanjem istih pojmovima apstraktnosti i nezavisnosti muzike“ (Macdonald 2001, 8).
Literatura:
Dahlhaus, Carl. 2007. Glazba 19. stoljeća. Prevod Sead Muhamedagić. Zagreb: Hrvatsko muzikološko društvo.
Kloiber, Rudolf. 1967. Handbuch der Symphonischen Dichtung. Wiesbaden: Breitkopf &
Härtel.
Macdonald, Hugh. 2001. „Symphonic poem“. In Grove Music Online, edited by Laura Macy. 1–10. Accessed 22. 6. 2020. http://www.oxfordmusiconline.com/grovemusic
Mendl, Robert W. S. 1932. „The Art of Symphonic Poem“. The Musical Quarterly, Vol. 18, No. 3: 443–462.
Skovran, Dušan i Vlastimir Perićić. 1982. Nauka o muzičkim oblicima. Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu.
Taruskin, Richard. 2005. The Oxford History of Western Music, Volume 3: The Nineteenth Century. New York: Oxford University Press.
Tovey, Donald Francis. 1936. Essays in Musical Analysis Vol. IV: Illustrative Music. London: Oxford University Press.
Đorđe Stepanović