Rondo je naziv za familiju muzičkih formi i odnosi se na: 1) jednoglasni ili višeglasni vokalni oblik u srednjovekovnoj i renesansnoj francuskoj muzici; 2) instrumentalni oblik (od XVII i XVIII veka nadalje) građen naizmeničnim nastupom stalnog refrena sa kontrastnim odsecima. Potekao je od pesničke forme istog naziva koja se sastoji od strofa, međusobno različitih po sadržaju, i pripeva/refrena, uvek istog po sadržaju. U Francuskoj je u XIII veku postojao rondo kao narodna igra sa pevanjem ili pesma u kolu, gde je strofe različitog teksta (couplets – kupleti) izvodio solista ili igrački par, a refren su pevali i igrali svi izvođači. Osim ponavljajućeg refrena, instrumentalna rondo forma posle 1600. godine nema drugih srodnih karakteristika sa vokalnim praoblikom (Skovran i Peričić 1991, 173).
Barokni instrumentalni tip ronda XVII veka (rondeau), ili „Kuprenov rondo“ (Skovran i Peričić 1991, 175), nazvan po francuskom kompozitoru Fransoa Kuprenu (François Couperin), smatra se pravom pretečom klasičnog ronda. Refren je obično periodične strukture (4+4 ili 8+8). Javlja se najmanje tri puta, a vrlo često i više puta (8–9), uvek u osnovnom tonalitetu. Kupleti poseduju sličnu strukturu i tematski materijal kao i refren, ali moduliraju u bliske tonalitete potvrđene kadencom. Refreni i kupleti su najčešće proporcionalni, mada je moguće da kupleti progresivno rastu od prvog do poslednjeg, premašujući dimenzije refrena. U odnosu na Kuprenov rondo, klasični rondo (XVIII vek) sa jednom temom i epizodama ima sledeće karakteristike: a) veći tematski kontrast odseka b) tema može biti i u obliku pesme, a prilikom ponavljaja može biti varirana ili strukturno skraćena c) granice su propustljivije, muzički tok je dinamičniji d) po pravilu završava kodom e) epizode su najčešće razvojnog tipa, mada mogu biti i rečenične ili periodične strukture, s tim da su tematski, strukturno ili tonalno svakako inferiornije u odnosu na temu. Rondo sa više tema nastao je osamostaljivanjem epizoda i uvođenjem novih tematskih materijala (tabela 1), dok se teme povezuju modulirajućim prelazima. Najsloženiju strukturu poseduje tip sonatnog ronda u kojem se spajaju rotacioni princip rondo forme i elementi sonatnog oblika. Logika sonatne forme ogleda se, pre svega, u drugoj pojavi teme B u osnovnom tonalitetu (prva je u dominantnom ili paralelnom), kao i u mogućoj pojavi razvojnog dela na mestu C teme.
Rondo je po karakteru „vedar, živahan, virtuozan i briljantan pa je veoma prikladan za efektan, bravurozan finale“ u cikličnim kompozicijama (Andreis, 1977).
Tabela 1
Geneza tipova instrumentalne rondo forme
| Kuprenov rondo | R C1 R C2 R C3… R |
| Rondo sa jednom temom | A E1 A E2 A koda |
| Rondo sa dve teme | A B A B A koda |
| Rondo sa tri teme | A B A C A koda |
| Sonatni rondo | A B A C A B A koda |
Literatura:
Andreis, Josip. 1977. „Rondo“. Muzička enciklopedija. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod, 227–228.
Skovran, Dušan i Vlastimir Peričić. 1991. Nauka o muzičkim oblicima. Sedmo izdanje. Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu.
Vuksanović, Ivana. 2004. „Epizoda u strukturnoj hijerarhiji rondo forme“. Muzička teorija i analiza 1, urednik Mirjana Živković, 81–90. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti.
Ivana Vuksanović