Pokretni kontrapunkt je spoj melodija (ili njihovih segmenata), komponovanih tako da kod ponavljanja mogu obrazovati jedan ili nekoliko izvedenih spojeva, usled izmena njihovog prvobitnog odnosa putem premeštanja. Ovo se, dakle, realizuje pomoću najmanje dva spoja glasova – prvobitnog i jednog ili više izvedenih.
Navedene modifikacije odnosa glasova mogu biti ostvarene po vertikali, pri čemu će se u izvedenom spoju izmeniti njihovi vertikalni položaji. Time nastaje vertikalno-pokretni kontrapunkt (primer 1).
Primer 1
Johan Sebastijan Bah (Johann Sebastian Bach), Invencija u E duru (t. 1–8, prvobitni i izvedeni spoj)
Kada se premeštanje glasova realizuje po horizontali, obrazuje se horizontalno-pokretni kontrapunkt (primer 2a, b).
Primer 2a
Đovani Pjerluiđi da Palestrina (Giovanni Pierluigi da Palestrina), Doctor bonus (motet, t. 52–55, prvobitni spoj)
Primer 2b
Đovani Pjerluiđi da Palestrina, Doctor bonus (motet, t. 57–59, izvedeni spoj)
Istovremene izmene visinskih i vremenskih položaja glasova polifone fakture čine dvostruko-pokretni kontrapunkt (primer 3a, b).
Primer 3a
Sergej Tanjejev, Gudački kvartet br. 4 (t. 71–73, prvobitni spoj)
Primer 3b
Sergej Tanjejev, Gudački kvartet br. 4 (t. 74–76, izvedeni spoj)
Prvi primeri primene ove tehnike datiraju još od srednjovekovne muzičke prakse organuma, gde je vršena razmena muzičkog materijala glasova u primi, tzv. štimtauš (nem. Stimmtausch – zamena glasova). Nalazimo je potom u XIII i XIV veku (motet, rondelus, rota itd.). Kompozitorsko stvaralaštvo renesanse donosi potpunu kristalizaciju svih oblika pokretnog kontrapunkta; u ovom periodu on postaje jedan od osnovnih postupaka u radu s muzičkim materijalom. U baroku ima primenu u mnogim muzičkim žanrovima, posebno kod fuge (stalni kontrasubjekt, međustavovi, streta, spoj tema kod politematske fuge itd.). Koristi se sve do naših dana.
Teorijska razmatranja razmene muzičkog materijala između glasova postojala su još u srednjem veku (npr. sadržana su u traktatu O menzurisanoj muzici Johanesa de Garlandije /Johannes de Garlandia/) (Erich Reimer 1972). Konkretnije definisanje načina kontrapunktskog premeštanja izloženo je tek tokom renesanse. Vićentino (Nicola Vicentino) razmatra mogućnost transponovanja melodijskog sadržaja polifonih deonica na oktavu, duodecimu i decimu (Nicola Vicentino 1555). Na ovakve teorijske postavke nadovezuje se Carlino (Gioseffo Zarlino) (Zarlino 1558), kao i drugi renesansni teoretičari. Međutim, celovito teorijsko određenje pokretnog kontrapunkta izvršeno je tek početkom XX veka, u okviru istraživanja Sergeja Ivanoviča Tanjejeva. U svojim radovima Pokretni kontrapunkt strogog stila (Танеев 1909) i Učenje o kanonu (Танеев 1929), teoretičar je izložio i definisao gotovo sve aspekte kontrapunktskih premeštanja kao i njihove kombinacije.
Literatura:
Božanić, Zoran. 2019. Suvremeni teorijski pristupi renesansnoj tehnici pokretnoga kontrapunkta. Zagreb: HGDT.
Фраенов, Виктор. 1981. „Подвижной контрапункт“. В Музыкальная энциклопедия 4, редактор Юрий Келдыш, 311. Москва: Советскаяэнциклопедия.
Reimer, Erich. 1972. Johannes de Garlandia: De mensurabili musica, kritische Edition mit Kommentar und Interpretation der Notationslehre II. Im Beihefte zum Archiv für Musikwissenschaft, vols. 10–11, Wiesbaden: Steiner.
Taneiev, Sergei. 1962. Convertible counterpoint in the strict style, Boston: Humphries.
Танеев, Сергей. 1909. Подвижной контрапункт строгаго письма, Лейпцигь: М. П. Беляевь.
Танеев, Сергей. 1929. Учение о каноне. Москва: Государственное издательство.
Танеев, Сергей. 1959. Подвижной контрапункт строгого письма. Москва: Государственное музыкальное издательство.
Vicentino, Nicola. 1555. L’antica muzica ridotta alla moderna prattica, Roma: Antonio Barre.
Zarlino, Gioseffo. 1558. Le istitutioni harmoniche, Venetia.
Zoran Božanić