Muzika fikta (lat. musica ficta – izmišljena muzika) ili muzika falsa (lat. musica falsa – lažna muzika), jesu izrazi koji su, počev od XII do kraja XVI veka, označavali one tonove koji ne pripadaju bazičnom gamut sistemu (kovanica od grč. Γ /gamma/i lat. ut – nazivi najnižeg tona ovog tonskog sistema). Suprotan pojam muzici fikti je muzika rekta ili muzika vera (lat. musica recta/musica vera – prava, korektna muzika), koja uključuje sve prepoznatljive tonove gamuta.
Bazični gamut sistem obuhvata dvadeset dijatonskih tonova od Ge do e2, uz mogućnost promene tona ha u be u maloj i prvoj oktavi. Zavisno od toga da li ton pripada prirodnom (od ce), mekom (od ef) ili tvrdom heksakordu (do ge), svaki od njih je imao određeni solmizacioni naziv (primer 1). Svi ostali tonovi čiji su solmizacioni slogovi odstupali u odnosu na solmizacioni sistem bazičnog gamuta, pripadali su muzici fikti (Berger 1987).
Primer 1
Bazični gamut sistem prikazan savremenom notacijom sa sistemom solmizacionih slogova
U pisanim notnim izvorima tog vremena neretko su se izostavljali kako fikta tako i rektapredznaci. Nepotpuni notni zapisi postavljali su pred pevače izazov da ih prilikom izvođenja otpevaju uvažavajući pravila kontrapunkta. U takvim okolnostima, uvode se povišeni ili sniženi tonovi zarad korekcije kvinti i oktava u simultanom zvučanju (primer 2a) ili zbog korekcije tritonusa (primer 2b). Ovi tonovi se takođe primenjuju u realizaciji pravila po kojem se u savršenu konsonancu ulazi preko najbliže nesavršene konsonance (primer 2c) i prilikom uvođenja vođičnih tonova i pikardijske terce u kadencama (primer 2d).
Primer 2
Primena fikta i rekta predznaka
Povisilice i snizilice nisu imale isključivo regulativnu funkciju. S jedne strane, uvođenje većeg broja povišenih tonova ukazivalo bi na muzičku manifestaciju snažnih, akutnih afekata poput ogorčenosti ili radosti. S druge strane, kroz primenu snizilica kompozitori bi težili da ispolje neka introvertnija stanja poput tuge, bola ili čežnje. Takvi postupci se mogu naći u mnogim kompozicijama XVI veka (na primer u motetima i madrigalima Adrijana Vilarta /Adrian Willaert/, Orlanda di Lasa /Orlando di Lasso/, Karla Đezualda da Venoze /Carlo Gesualdo da Venosa/ i drugih).
U modernom smislu, izrazom muzika fikta ukazuje se na sve nezapisane promene u originalnim notama, koje je naknadno dodao urednik notnog izdanja, bez obzira da li se radi o rekta ili fikta izmenama. U redigovanim notnim izdanjima takve oznake se najčešće zapisuju iznad tona na koji se odnosi ili se označavaju sitnijim fontom.
Literatura:
Allaire, Gaston. 1995. “Debunking the Myth of Musica Ficta.” Tijdschrift van de Koninklijke Vereniging voor Nederlandse Muziekgeschiedenis 45 (2): 110–126.
Bent, Margaret. 1972. “Musica Recta and Musica Ficta.” Musica Disciplina 26: 73–100.
Bent, Margaret. 2002. Counterpoint, Composition, and ’Musica Ficta’.New York, London: Routledge.
Berger, Karol. 1985/86a. “The Common and the Unusual Steps of Musica ficta: A Background for the Gamut of Orlando di Lasso’s ‘Prophetiae Sibyllarum’.” Revue belge de Musicologie / Belgisch Tijdschrift voor Muziekwetenschap 39/40: 61−73.
Berger, Karol. 1985/86b. “The Expanding of Musica Ficta in Theory from 1300 to 1550.” The Journal of Musicology 4 (4): 410−430.
Berger, Karol. 1987. Musica Ficta: Theories of Accidental Inflections in Vocal Polyphony from Marchetto da Padova to Gioseffo Zarlino. Cambridge, New York, New Rochelle: Cambridge University Press.
Routley, Nicholas. 1985. “A Practical Guide to ‘musica ficta’.” Early Music 13 (1): 59–71.
Toft, Robert. 1992. Aural Images of Lost Traditions: Sharps and Flats in the Sixteenth Century. Toronto: University of Toronto Press.
Senka Belić