Modalni etos (od lat. modus – mera, standard, način, odnosi se na muzičke moduse kao lestvične tipove; grč. ἔθος – karakter) je muzičko-teorijska tradicija po kojoj su muzički modusi posedovali naročite karakteristike za koje se smatralo da mogu da utiču na moralni, etički ili emocionalni karakter. Zasniva se na verovanju uspostavljenom u antici da sama muzika poseduje karakter i sredstva kojima ih prenosi na slušaoca. Ova tradicija se održala do kasnog 16. veka.
Još u vreme antike zastupljena su raznovrsna gledišta koja su se ticala muzičkog etosa. Prema Platonovom (Πλάτων) viđenju idealne države prihvatljive su isključivo dorske i frigijske melodije jer se prvim podstiče hrabrost ratnika, dok druge doprinose smirenju (Platon 2002). Lirske pesme uz instrumentalnu pratnju, melike, Aristotel (Αριστοτέλης) razvrstava na one koje imaju moralno dejstvo, praktičnu svrhu ili rezultiraju užitkom. Prvoj grupi bi pogodovala dorska, drugoj lidijska, dok bi trećoj grupi odgovarala frigijska lestvica (Aristotel 1988). Muzički teoretičari Kleonid (Κλεονείδης) i Aristid Kvintilijan (Αριστείδης Κοϊντιλιανός) govore o etosu imajući u vidu vrste meličkih kompozicija i glasovne registre. Tako, dijastaltička ili uzvisujuća melika pobuđuje dušu, izražava muževna raspoloženja, te joj pripadaju niski glasovi. Medijalna, odnosno, prema Kleonidu hezihastička melika izaziva smirenost i spokoj, pogoduje srednjim glasovima. Sistaltičkom ili deprimirajućom melikom prenosi se osećaj utučenosti i nemuškosti, te se vezuje za visoke glasove (Palisca 2013, Mathiesen 1999).
Tokom srednjeg veka muzički teoretičari preuzimaju antičku teoriju o muzičkom etosu i usmeravaju je ka eklezijastičkom modalnom sistemu, razvijajući nove karakteristike. Naročit primer predstavlja Tractatus de natura et distinctione octo tonorum musice anonimnog autora, u kojem su karakteri crkvenih modusa ilustrovani takvim melodijama čiji tekstovi odgovaraju datom modalnom etosu. Prisutna je generalna tendencija da se modusima istog modalnog para pripišu drugačiji, čak suprotni karakteri, na način da autentični odgovaraju pozitivnijim afektima, dok su plagalni prikladni onim afektima koji su negativniji, ili se jednima pripisuje uzbuđujuće, a drugima umirujuće dejstvo.
Renesansna teorija o modalnom etosu oslonjena je na učenja nasleđena iz antike i srednjeg veka. Podstaknuta humanističkim impulsom, odnosno uvažavanjem retoričkog načela o prikladnosti sadržine i forme govora (decorum), ova teorija dobija veći značaj, naročito u muzičkoj praksi 16. veka. O tome svedoče brojni muzičko-teorijski traktati u kojima je zastupljen zahtev da se delo komponuje u onom modusu koji po karakteru odgovara tekstu kompozicije. Uz to, teorija o modalnom etosu je proširena iskustvima utemeljenim na polifonoj muzičkoj praksi, a tiču se onih postupaka pomoću kojih se menja etos bazičnog modusa. To se postiže primenom transponovanog modusa na nivou celokupne kompozicije ili određenim postupcima tokom same kompozicije, na primer, uvođenjem bržeg/sporijeg ritma ili primenom sazvučja zasnovanih na velikim/malim intervalima (Meier 1988, Meier 1990, Palisca 2013).
Literatura:
Aristotel. 1988. Politika. Prevod Tomislav Ladan. Zagreb: Globus.
Mathiesen, Thomas James. 1984. „Harmonia and Ethos in Ancient Greek Music.” The Journal of Musicology 3 (3): 264‒279.
Mathiesen, Thomas James. 1999. Apollo’s Lyre: Greek Music and Music Theory in Antiquity and the Middle Ages. Lincoln, London: University of Nebraska Press.
Meier, Berhnard. 1988. The Modes of Classical Vocal Polyphony: Described According to the Sources. New York: Broude Brothers.
Meier, Berhnard and Geoffrey Chew. 1990. „Rhetorical Aspects of the Renaissance Modes.” Journal of the Royal Musical Association 115 (2): 182−190.
Palisca, Claude Victor. 2013. „The Ethos of Modes During the Renaissance.” In: The Emotional Power of Music: Multidisciplinary Perspectives on Musical Arousal, Expression, and Social Control, edited by Tom Cochrane, Bernardino Fantini and Klaus Scherer, 103−114. Oxford: Oxford University Press.
Platon. 2002. Država. Prevod dr Albin Vilhar i dr Branko Pavlović. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
Powers, Harold Stone. 1980. „Mode.” In: The New Grove Dictionary of Music and Musicians, edited by Stanley Sadie, Vol. 12: 376–450. London and New York: Macmillan.
Senka Belić