Imitacija (lat. imitatio – oponašanje, podražavanje) je ponavljanje određenog melodijskog sadržaja (motiva, teme, celokupne melodije itd.) u jednom ili više glasova, dok glas koji ga je prethodno doneo nastavlja sa kontrapunktskim tokom. Ovo je u osnovi mnogih polifonih žanrova (npr. motet, ričerkar, fuga, kanon itd.).
Imitacija je nastala u srednjem veku; tokom renesansne i baroka postaje jedna od osnovnih kontrapunktskih tehnika. U Bahovom (Johann Sebastian Bach) stvaralaštvu imitacione forme dostižu vrhunac razvoja. Tokom kasnijih epoha uglavnom se imitaciona tehnika parcijalno primenjuje u sklopu homofonih žanrova, kao sredstvo razvoja muzičkog materijala ili dramaturgije muzičke forme.
Prvo izlaganje teme naziva se proposta (ital. proposta – predlog), njeno ponavljanje je risposta (ital. risposta – odgovor). Reperkusija je redosled nastupa imitacionih deonica. Prema izgledu risposte u odnosu na propostu pravi se razlika između stroge i slobodne imitacije (u drugom slučaju uvode se melodijske ili ritmičke izmene, koje ne utiču na prepoznatljivost teme). Prema trenutku nastupa risposte razlikuju se prirodna imitacija (risposta nastupa nakon izlaganja teme) i veštačka imitacija (kanonska imitacija; risposta se izlaže za vreme trajanja proposte). Dosledno sprovedena veštačka imitacija obrazuje kanon. Prema visinskom intervalu nastupa risposte imitacija može biti na različitim intervalima, obično su to kvarta, kvinta i oktava, mada se može upotrebiti bilo koji interval. Kod imitacije na dominanti postoje realni, tonalni i modulirajući odgovor (poslednji se primenjuje od barokne epohe). Imitacija se može razlikovati i prema vremenskom rastojanju nastupa risposte (npr. za pola takta, dva takta itd.) ili prema broju glasova (npr. dvoglasna imitacija, troglasna imitacija itd.).
Posebne vrste imitacije: u inverziji (lat. imitatio per motum contrarium), u retrogradaciji (lat. imitatio per motum retrogradem, cancrizans), u retrogradnoj inverziji (lat. imitatio cancrizans motu contrario), u augmentaciji (lat. imitatio per augmentationem), u diminuciji (lat. imitatio per diminutionem), sa pomeranjem teme u taktu, kada njeni naglašeni tonovi postaju nenaglašeni i obrnuto (lat. imitatio per arsin et thesin), isprekidana pauzama (lat. imitatio interrupta). Po složenosti se izdvajaju imitacija na kantus firmus, kao i ona na dve ili tri teme (dvostruka ili trostruka imitacija).
Literatura:
Божанић, Зоран. 2012. „Третман имитације у ренесансној музичкој теорији и пракси.“ У Тадиција као инспирација. Уредници др Соња Маринковић, мр Санда Додик, 431–438. Бања Лука: Академија умјетности.
Cusick, Suzanne G. „Imitation.“ Grove Music Online. 2001; Accessed 23 Jun. 2021. https://www.oxfordmusiconline.com/grovemusic/view/10.1093/gmo/9781561592630.001.0001/omo-9781561592630-e-0000013731
Peričić, Vlastimir. 1987. Instrumentalni i vokalno-instrumentalni kontrapunkt. Beograd: Univerzitet umetnosti.
Walker, Paul M. 2000. Theories of Fugue from the Age of Josquin to the Age of Bach. Rochester: University of Rochester Press.
Zoran Božanić