Faktura (u anglosaksonskoj literaturi se pojam faktura poistovećuje sa teksturom /eng. texture/) se uže može definisati kao odnos među glasovima, ili šire kao organizacija ukupnog zvuka. Pojam fakture potiče od latinske reči factura, što znači pravljenje, stvaranje, odnosno u engleskom jeziku (eng. facture) označava „način na koji je nešto napravljeno“.
Uobičajena diferencijacija tipova fakture je na jednoglasnu i višeglasnu.Jednoglasna faktura (monofonija) je ređa pojava u umetničkoj muzici, ali se pronalazi u onim delovima muzičkog toka kada treba naročito istaći određen tematski materijal (glavna tema I stava Devete simfonije Bruknera /Anton Bruckner/ ili Listove /Franz Liszt/ Sonate u ha molu /primer 1/) ili u kadencama (npr. u Bahovim /Johann Sebastian Bach/ delima Pasija po Mateju i Pasija po Jovanu gde hor kadencira u unisonu). Izvan umetničke muzike, u folkoru i crkvenoj muzici, jednoglasna faktura je uobičajena pojava.
Primer 1
Franc List, Sonata u ha molu (t. 1–13)
Kada je reč o višeglasnoj fakturi, ona ima nekoliko vidova. To su: homofonija, heterofonija i polifonija.
1. Homofona faktura (primer 2) podrazumeva diferencijaciju uloge glasova na glavne ili vodeće (reljef) i sporedne ili potčinjene (fon). Podvrsta ovog tipa fakture je i monodija (mono = jedan glas) koja podrazumeva jedan glas i harmonsku pratnju.
Primer 2
Anton Brukner, Lotus iste (t. 1–4)
2. Heterofona faktura (primer 3) je karakteristična za vokalni žanr, pa se prvenstveno i zadržala u nacionalnoj vokalnoj kulturi. Ovakav tip fakture podrazumeva vodeći glas i sporedne koji komplementiraju upotpunjujući pokret sazvučja. U umetničkoj muzici česta je u delima ruskih kompozitora.
Primer 3
Igor Stravinski, Posvećenje proleća (t. 1–4)
3. Polifona faktura (primer 4) je najsloženija višeglasna faktura u kojoj svi glasovi predstavljaju samostalne, individualne linije. U zavisnosti od stepena emancipacije glasova postoje i različiti podtipovi polifone fakture: imitaciona, neimitaciona (tematska i atematska), tehnika kantus firmusa, i ostinato.
Primer 4
Johan Sebastijan Bah, Fuga u Es duru (WTK, I, t. 1–11)
U muzici 20. veka se sreću novi tipovi višeglasja. U stvaralaštvu Pendereckog (Krzysztof Eugeniusz Penderecki), Lutoslavskog (Witold Roman Lutosławski), Rudzinskog (Witold Rudziński), Ščedrina (Родион Константинович Щедрин), Šnitkea (Alfred Schnittke), i drugih srećemo mikropolifonu strukturu gde se glasovi kreću u malim intervalima i mikrointervalima, kao i u nefiksiranim intervalskim odnosima, uz upotrebu poliritmije i složenih poliritmičkih sredstava. Stojanov (1993) navodi da je antipod mikropolifonoj strukturi ekstravišeglasje (bug. свръхмногогласието) za koje je karakterističan veliki zvučni prostor, ritmička i intervalska gustina i kompaktnost. Analogno harmonskom ritmu, trajanje i smena određenih tipova fakture naziva se fakturni ritam.
Literatura:
Асафьев, Б.В. 1963. Музикалыная форма как процесс. Ленинград: Государственнное Музыкальное издательство.
Цуккерман, В.. 1970. “Теория музыки и воспитание исполнителя“. Музыкально-теоретические очерки и этюди. Москва: Советский композитор, 392-393
Skovran, Dušan, Vlastimir Peričić. 1991. Nauka o muzičkim oblicima. Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu.
Стојянов, Пенчо. 1993. Музикален Анализ (пьрва част). София: Издателство Музика.
Zatkalik, Miloš, Milena Medić, Smiljana Vlajić. 2003. Muzička analiza 1, Beograd: Clio.
Ilić, Danijela. 2002. Sredstva izražavanja u muzici. Niš: Viša muzička škola. Despić, Dejan. 2007. Harmonija sa harmonskom analizom. Beograd: Zavod za udžbenike.
Nataša Crnjanski