Dijatonska modulacija je proces promene tonaliteta posredstvom zajedničkog dijatonskog akorda, pri čemu je ciljni tonalitet potvrđen kadencom. Istorijski gledano, termin dijatonska modulacija, definisan prvi put 1772. godine u Traktatu o harmoniji J. F. Ramoa (J. P. Rameau 1972), imao je drugačije značenje od onog koje ima danas, u savremenoj rimanovskoj (Riemann) muzičko-teorijskoj literaturi i praksi. Pod ovim pojmom Ramo podrazumeva, najpre, postojanje tonaliteta kojeg određuje na osnovu jednog, glavnog tona, u odnosu na koji su definisane sve ostale dijatonske relacije (raspored stepena i polustepena). Ukoliko dođe do promene ovih relacija, odnosno uspostavljanja drugačije konstelacije stepena i polustepena, dolazi do modulacije (Rameau 1779, 24). U tom smislu, može se primetiti da je termin modulacija praktično izveden iz termina modus.
Najučestaliji vid dijatonske promene tonaliteta jeste putem preznačenja akorda koji u ciljnom tonalitetu ima subdominantnu funkciju. Na taj način, direktno je omogućeno formiranje kadencirajućeg procesa, odnosno formiranje potpune autentične kadence (S-D-T), čime je novi tonalitet potvrđen (Primer 1).
Akord preznačenja unutar samog procesa modulacije može pripadati i drugim harmonskim funkcijama tonaliteta – dominantnoj, ređe toničnoj. U tom slučaju će za potvrdu novog tonaliteta, usled nemogućnosti direktnog pristupa potpunoj autentičnoj kadenci S-D-T, biti potreban prošireni kadencijalni hod kako bi ciljni tonalitet mogao da bude potvrđen. Ukoliko je akord preznačenja dominantna funkcija tonaliteta, akord koji sledi uglavnom je tonične funkcije (oslabljena tonika ili VI stupanj), posle koje se direktno može ući u kadencu (Primer 2). Ukoliko je akord preznačenja tonična funkcija ciljnog tonaliteta (Т, VI), akord tonike se najčešće pojavljuje kao sekstakord, kako bi se, po završetku kadencirajućeg procesa, u vidu potpune savršene kadence, pojavio u svom osnovnom vidu – kao kvintakord i u oktavnom položaju – percipirao kao jak i na taj način potvrdio ciljni tonalitet (Primer 3).
Međusobni odnosi tonaliteta određeni su vrstom kvintnog srodstva koje uključuje razliku u broju njihovih predznaka. Tako se tonaliteti prve grupe kvintnog srodstva razlikuju za po jedan predznak, druge za po dva, a treće za po tri i više predznaka (Živković 1996). Što su tonaliteti prema kvintnom srodstvu bliži, to više imaju zajedničkih akorada posredstvom kojih je moguće izvršiti modulaciju. Svojevrstan izuzetak predstavljaju tonaliteti treće grupe kvintnog srodstva. U takvom procesu najčešće se, kao momenat preznačenja, upotrebljava akord molske subdominante durskog tonaliteta ili durske dominante molskog, bez obzira na to da li on pripada polaznom ili ciljnom tonalitetu modulirajućeg procesa. Modulacija iz dura u dur vrši se preko akorda molske subdominante (ili zamenika) višeg dura (Primer 4); iz dura u mol i obratno, preko durske dominante mola ili molske subdominante dura (Primer 5); iz mola u mol preko durske dominante nižeg mola (Primer 6).
Primer 1
Primer 2
Primer 3
Primer 4
Primer 5
Primer 6
Literatura:
Дубовский, Иосиф и др. 1999. Учебник гармонии. Москва: Музыка.
Холопов, Юрий Николаевич. 1991. „Модуляцияˮ. В Музыкальный энциклопедический словарь, редактор Георгий В. Келдыш, 349. Москва: Советская энциклопедия.
Kostka, Stefan & Dorothy Payne. 1995. Tonal Harmony with an Introduction to Twentieth-Century Music. New York: McGraw-Hill Companies Inc.
Lhotka, Fran. 1972. Harmonija. Zagreb: Muzička naklada.
Peričić, Vlastimir. 1986. Harmonija II deo (skripta). Beograd: Fakultet muzičke umetnosti.
Persichetti, Vincent. 1961. Harmony – Creative Aspects and Practice. New York: W.W. Norton & Company Inc.
Piston, Walter. 1959. Harmony. London: Victor Gollancz LTD.
Rameau, Jean-Philippe. 1972. Treatise on Harmony reduced to its natural principles. Translated by Philip Gossett. New York: Dover Publications.
Rameau, Jean-Philippe. 1779. A Treatise of Music, Containing the Principles of Composition. London: Printed for J. Murry and L. White.
Shinn, Frederick George. 1904. Method od Teaching Harmony Based upon Systematic Ear-training (Part 1, Diatonic Harmony).London: Vincent Music Co.
Степанов, Алексей Алексеевич. 1984. Методика преподавания гармонии. Москва: Музыка.
Tајчевић, Mарко. 1972. Хармонија – уџбеник за музичке школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства Србије.
Тюлин, Юрий Николаевич и Николай Георгиевич Привано. 1964. Учебник гармонии. Москва: Музыка.
Васиљевић, Миодраг А. 2003. Наука о хармонији. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Živković, Mirjana. 1996. Harmonija za II, III i IV razred srednje muzičke škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Nevena Vujošević