Ritam (pored visine tona) predstavlja jedan od elementarnih činilaca muzike. Termin „ritam“ potiče od grčkog pojma rhythmós (lat. rhythmus; fr. rythme; nem. Rhythmus), koji se povezuje sa glagolom „teći“ (flowing, engl.) – rheō, rhein, te u tom smislu engleski leksikograf i filolog Fovler (Henry Watson Fowler) iskazuje sledeću misao „Ritam je tok“ (Fowler 1926, u: Sachs 1953, 13). U kontekstu muzike ne postoji jedna konzistentna i apsolutno odrediva definicija pojma „ritam“, iako se težilo njenom pronalaženju još od perioda antike do savremenog doba. Starogrčki filozof Platon (Plato) je definisao ritam kao „redosled pokreta“ (Kolinski 1973, 494), dok je samo jedna od mnogobrojnih modernih definicija pružena od strane kognitivnog psihologa Levitina (Daniel Joseph Levitin): „Ritam se odnosi na trajanje niza tonova i na način na koji se oni grupišu u jedinice“ (Levitin 2006, 15). Na sličnom stanovištu kao Levitin, prema kojem se ritam posmatra kao mera muzičkog vremena, je i Dejan Despić, srpski muzički teoretičar, kompozitor i pedagog. On tumači ritam muzike kao komponentu „oblikovanja njenog [muzičkog] toka u organizovano i osmišljeno nizanje zvukova, odnosno tonova raznih mogućih trajanja i međusobnih odnosa po trajanju“ (Despić 1997, 43).
Važna razlika postoji između ritmičke notacije u srednjevekovnom menzuralnom i kasnijem modernom sistemu. Menzuralni sistem, zastupljen okvirno od 13. do 15. veka, obuhvata ritmičke moduse (modi) čija trajanja su bila kontekstualno uslovljena, a njihova interpretacija se zasnivala na osnovu odnosa deonica kompozicije jednih prema drugima (Berger 2008, 631). Nasuprot tome, ritmičke vrednosti modernog sistema notacije nisu kontekstualno uslovljene i imaju fiksirane, ustaljene vrednosti trajanja.
Osnovna klasifikacija ritmova sa Despićevog stanovišta obuhvata parnu i neparnu podelu ritmičkih vrednosti. Parna (pravilna) podela podrazumeva da „svaka ritmička vrednost (može da) se dalje deli na dve jednake manje“ (Despić 1997, 20). Kao referentno ritmičko trajanje se uzima cela nota, koja se nadalje deli parno na sve kraće ritmičke vrednosti (polovine, četvrtine, osmine nota i tako dalje – Slika 1). S druge strane, u pomenutoj klasifikaciji ritmova se navodi „neparna podela“, odnosno da ritmičke vrednosti ne moraju biti samo parno deljene, već postoje i drugi načini za predstavljanje mogućih odnosa ritmičkih trajanja. Kao jedan od najvažnijih načina se navodi upotreba tačke pored note, kojom se produžava ritmička vrednost za polovinu njenog trajanja (Despić 1997, 22). Takođe, tu su i „nepravilne ritmičke podele“ koje predstavljaju podelu ritmičke vrednosti na više (ili manje) kraćih trajanja jednakih vrednosti (na primer: triole, kvintole, sekstole i tako dalje – Slika 2) (Despić 1997, 23).
Mogućnosti kombinovanja ritmičkih vrednosti su gotovo neograničene, i zbog toga se ritam često označava kao najneuhvatljivija kategorija muzike.
Primer 1
Parna podela ritmičkih vrednosti
Primer 2
Nepravilne podele četvrtinske ritmičke vrednosti
Literatura:
Berger, Anna Maria Busse (2008). The evolution of rhythmic notation. In: Thomas Christensen (ed.). The Cambridge History of Western Music Theory. Cambridge: Cambridge University Press, 628–656.
Caplin, William E. (2008). Theories of musical rhythm in the eighteenth and nineteenth centuries. In: Thomas Christensen (ed.). The Cambridge History of Western Music Theory. Cambridge: Cambridge University Press, 657–694.
Cooper, Grosvenor W. and Meyer, Leonard B. (1960). The Rhythmic Structure of Music. Chicago: The University of Chicago Press.
Деспић, Дејан (1997). Теорија музике. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Kolinski, Mieczyslaw (1973). A Cross-Cultural Approach to Metro-Prhytmic Patterns. Ethnomusicology, Vol. 17, No. 3, 494–506.
Levitin, Daniel J. (2006). This Is Your Brain on Music: The Science of a Human Obsession. New York: Dutton.
London, Justin (2008). Rhythm in twentieth-century theory. In: Thomas Christensen (ed.). The Cambridge History of Western Music Theory. Cambridge: Cambridge University Press, 695–725.
Sachs, Curt (1953). Rhythm and Tempo: a Study in Music History. New York: W. W. Norton Company.
Vasiljević, Zorislava M. (1985). Teorija ritma sa gledišta muzičke pismenosti. Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu.
Williams, Charles F. Abdy (1911). The Aristoxenian Theory of Musical Rhythm. New York: Cambridge University Press.
Đorđe Stepanović