Kao sastavni deo sonatnog oblika, repriza predstavlja njegov treći deo koji se najčešće opisuje kao ponavljanje odseka ekspozicije (prve teme, mosta, druge teme i završne grupe), uz izlaganje druge teme i završne grupe u osnovnom tonalitetu. Otuda reprizu prvenstveno karakterišu tonalne izmene, ali i postojanje dodatnih prerada u pogledu strukture (skraćenje, proširenje i slično, što se češće vrši sa prvom nego sa drugom temom), fakture, dinamike, instrumentacije itd. Pojedini teoretičari (Rozen 1979, 248) ističu i to da se koncept reprize kao razrešenja može smatrati fundamentalnom inovacijom sonatnog stila upravo zato što ona ne predstavlja jednostavno ponavljanje nekog materijala u osnovnom tonalitetu, već razrešenje tonalne disonance na rastojanju.
Kao veoma fleksibilna muzička forma, sonatni oblik neretko donosi i različite koncepte reprize. Značajnija odstupanja od uobičajene slike opisuju se kao „izuzeci u reprizi” (Mihajlović 1989, 57; Skovran i Peričić 1991, 241‒244), i tu spadaju: prividna (lažna) repriza, subdominantna repriza, početak druge teme u novom tonalitetu sa povratkom u osnovni, obrnuta repriza, izostavljanje prve teme i/ili kontrapunktski spoj obeju tema u reprizi. Na sličan način o izmenama u reprizi govori i Ivan Čavlović (1998, 213‒214), koji navodi i mogućnost da repriza prve i druge teme nije u osnovnom tonalitetu (tonalno razrešenje sukoba tema preuzima koda), kao i izostavljanje druge teme u reprizi (kada je ona tematski slična prvoj temi).
Usled pomenute tipologije, u analitičkoj praksi pristup reprizi često je zasnovan na principu pravilo ‒ izuzetak. Pojedini teoretičari (Zdravić Mihailović 2007, 2015а, 2015b), kritikujući takav odnos prema reprizi, ističu da je ona svojevrstan fenomen i da bi analitički pristup trebalo da se temelji na razumevanju njenog sadržaja, a ne samo na prepoznavanju razlika u odnosu na ekspoziciju. Tu treba imati u vidu činjenicu da repriza po sebi nosi dvojni potencijal ‒ s jedne strane upravo dinamični, nestabilni razvojni deo traži zaokruženje i zatvaranje oblika, dok je, s druge strane, baš u takvim okolnostima doslovna i zaokružena repriza malo verovatna: „Repriza je kao dalji korak razvoja, jer u mnogim primerima ona jednostavno ne bi mogla da podnese teret razvojnog dela ako bi se zadržala na nivou dinamizirane ekspozicije” (Мазель 1979, 408). Otuda je veoma važno sagledavanje celine (sonatnog ciklusa i sonatnog oblika), jer se time dobija bolji uvid u moguće razloge za sprovedene izmene u reprizi. Budući da je određenje sonatnog oblika uslovljeno istorijskim, stilskim i žanrovskim karakteristikama muzičkog dela (upor. Stamatović 2004), sagledavanje reprize trebalo bi da se zasniva na uvažavanju datog konteksta.
Literatura:
Čavlović, Ivan. 1998. Nauka o muzičkim oblicima. Sarajevo: Univerzitetska knjiga.
Mазель, Лео Абрамович. 1979. Строение музикаыньх произведений. Москва: Музыка.
Mihajlović, Milan. 1989. Muzički oblici. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Knjaževac: Izdavačka organizacija „Nota“, Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika.
Skovran, Dušan i Vlastimir Peričić. 1991. Nauka o muzičkim oblicima. Beograd: Umetnička akademija.
Rozen, Čarls. 1979. Klasični stil ‒ Hajdn, Mocart, Betoven. Beograd: Nolit.
Stamatović, Ivana. 2004. „Sonatni oblik i sonatni princip”. U Muzička teorija i analiza 1, Zbornik katedre za teorijske predmete. Mirjana Živković, Ana Stefanović, Miloš Zatkalik (ur.), 101−109. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti, IP „Signature”.
Zdravić Mihailović, Danijela. 2007. „Status reprize u sonatnom obliku”. U Muzička teorija i analiza 4: Zbornik Katedre za muzičku teoriju. Mirjana Živković, Ana Stefanović, Miloš Zatkalik, Ivana Stamatović i Slobodan Raicki (ur.), 59−73. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti.
Zdravić Mihailović, Danijela. 2015a. Fenomen reprize u sonatnom obliku – prvi stavovi u gudačkim kvartetima Franca Jozefa Hajdna. Niš: Univerzitet u Nišu, Fakultet umetnosti u Nišu i Centar za naučnoistraživački rad SANU i Univerziteta u Nišu.
Здравић Михаиловић, Данијела. 2015b. „Особености композиционо-техничких решења репризе у сонатном облику класичара”. У Традиција као инспирација. Владо С. Милошевић ‒ етномузиколог, композитор и педагог, зборник радова, др Соња Маринковић, др Санда Додик (ур.), 421‒436. Бања Лука: Академија умјетности.
Danijela Zdravić Mihailović