Melodija je muzička ʻmisaoʼ koja je definisana dinamičkim odnosima između tonova različite visine i trajanja i uobličena u jedinstvenu estetsku celinu. Kada je reč o melodiji, nesumnjivo je da je u pitanju horizontalni element muzičkog toka koji je neodvojiv od ritmičkog aspekta, ali tek iz odnosa sa harmonijom, vertikalnim elementom muzičke teksture, postiže se disonantnost ili konsonantnost melodijskih tonova. Iz tog odnosa proizilazi harmonska koncepcija ili ekspresivna autonomija melodije, ali i ukupan izraz, afektivna snaga, značenje i lepota melodije. Osim toga, harmonija i ritam melodiji obezbeđuju pokret i doprinose njenoj zaokruženosti.
Najšire gledano, melodiju karakterišu postupan pokret i/ili skokovi i svaki od njih može biti dosledno sproveden od početka do kraja, ali melodija većinom podrazumeva ravnotežu ova dva postupka. Kada se kontinuirano javljaju skokovi, oni neretko mogu da se integrišu u dve ili više melodijskih linija (glasova teksture) čiji se tonovi naizmenično uvode – u tzv. skriveni dvoglas i skriveno višeglasje (Despić 1974, 59). Melodijski tonovi mogu biti akordski ili vanakordski (prolaznice, skretnice, zadržice i anticipacije). Melodija se može izvoditi na određeni tekst i biti poverena glasu (u vokalnoj muzici) ili instrumentu (instrumentalnoj muzici).
Melodija se svrstava, pored ritma, u prvobitne forme (muzičkog) izražavanja. U modernoj istoriji, umetnost komponovanja melodije ima dugu tradiciju: od gregorijanskih korala i melodija ranih polifonih žanrova srednjeg veka i renesanse, preko baroknih melodija prožetih brojnim figuracijama (Primer br. 1), harmonske koncepcije i kvadratne strukture klasicističkih melodija (Primer br. 2), naglašenog lirskog tona i intimnosti izraza u romantizmu (Primer br. 3), do specifičnosti melodijske konstrukcije u savremenim muzičkim ostvarenjima (Primer br. 4) koja karakterišu disonantni kontekst, diskontinuitet, velike dinamičke oscilacije i polimetrija. Koncepcija melodije se kroz stilove menjala u skladu sa opštim osobenostima i estetikom date epohe. Ujedno, melodija je i izraz individualnosti i slobode imaginacije kompozitora.
Primer 1
Johan Sebastijan Bah, Brandenburški koncert br. 3 u G duru (prvi stav, t. 1–8)
Primer 2
Jozef Hajdn, Sonata za klavir br. 28 u Es duru (prvi stav, t. 1–8)
Primer 3
Robert Šuman, Konert za klavir i orkestar u a molu op. 54 (prvi stav, t. 4–12)
Primer 4
Arnold Šenberg, Pjero mesečar op. 21 (prvi stav, t. 1–11)
Literatura:
Božanić, Zoran. 2010. „Specifičnosti skrivene polifonije na primeru Bahovih svita za solo violončelo“. U Muzička teorija i analiza: radovi sa sedmog godišnjeg skupa Muzička teorija i analiza 2009,urednik Miloš Zatkalik, 183–190. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti.
Dahlhaus, Carl. 1989. „Melodie.“ Und Die Musik in Geschichte und Gegenwart, Band 9, herausgeber von Friedrich Blume, 19–54. Kassel–Basel–London: Bärenreiter-Verlag, Karl Vötterle.
Despić, Dejan. 1974. Dvoglas. Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu.
— 1977. Melodika. Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu.
— 2002. Harmonija sa harmonskom analizom. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Kurt, Ernst. 1922. Die Grundlagen des linearen Kontrapunkts. Bern: M. Drechsel.
Meyer, Leonard B. 1973. Explaining music, Essays and Exploration. Chicago–London: The University of Chicago Press.
Reicha, Anton. 1814. Traité de mélodie, abstraction faite de ses rapports avec l’harmonie. Paris: Scherff.
Ringer, Alexander. 2001. „Melody.“ In The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Volume XVI, edited by Stanley Sadie, 363–371. New York: Oxford University Press.
Stefanija, Leon. 2004. „Melodika“. U Metode analize glazbe: zgodovinsko-teoretski oris, 145–160. Ljubljana: Filozofska fakulteta Universe v Ljubljani.
Šopenhauer, Artur. 2005. Svet kao volja i predstava. Prevod Božidar Zec. Beograd: Službeni glasnik. Trippett, David. 2013. Wagner’s melodies: Aestetics and Materialism in German Musical Identity. New York: Cambridge University Press.
Aleksandra Ivković