U muzici, kanon se odnosi na tehniku komponovanja koja obuhvata melodiju i njeno ponavljanje – imitaciju − u najmanje još jednom glasu u kompoziciji, najčešće nakon određenog vremenskog rastojanja. Termin kanon sе koristi za višeglasnu kompoziciju u celini, ili za pojedine njene delove uređene kanonskom tehnikom.
Od srednjeg veka, izrazom kanon (starogrč. κανων – merilo, pravilo, propis) označava se zapisаno uputstvo po kojem bi pevač realizovao jedan ili više glasova u kompoziciji. Kanonska uputstva su donosila čisto tehničke detalje za izvođenje, ali i poetske i zagonetne formulacije (Schiltz 2015, Repanić 2012). Uputstvom se ponekad menjala postojeća deonica bez dodavanja drugog glasa, ali je češći rezultat dvoglasna ili višeglasna imitacija.
Preteče kanonskih (imitacionih) kompozicija (XIII− XIV vek) uključuju dva principa: princip „jurenja“ glasova i princip „kruženja“. To su: engleski rondelus (rondellus), francuski šas (chace), italijanska kaća (caccia) i nemački radel (radel). Latinski ekvivalent za kaću, fuga (fuga), upućuje na kanonske kompozicije počev od 1330. godine, što će se zadržati sve do Bahovog vremena. Tek od sredine XVI veka, termin kanon se primenjuje (i) na imitacione kompozicije.
Tipovi: strogi kanon se odnosi na imitaciju u primi i na oktavi (veličina intervala ostaje nepromenjena); interval-kanon (Intervallkanon, Feininger 1937) sadrži imitaciju na svim intervalima izuzev prime i oktave; kanon ‘per arsin et thesin’ (podvrsta: kanon ‘ad minimam’) ima neparno vremensko rastojanje usled čega nastaje promena u metričkoj strukturi risposte; beskrajni kanon (canon perpetuus) zasniva se na principu „kruženja“: kraj kanona može da zvuči zajedno sa početkom; u kanonu u inverziji (canon per motum contrarium) svi intervali u risposti menjaju smer; retrogradni (račji) kanon (canon cancrizans) je onaj u kojem se risposta izlaže istovremeno sa propostom, ali od kraja ka početku; kanon u retrogradnoj inverziji (canon cancrizans motu contrario) kombinacija je dva gore opisana tipa; menzuralni (proporcijski) kanon: risposta/e nastupa/ju istovremeno sa propostom u uvećanim ritmičkim vrednostima u određenoj proporciji (1:2, 1:3, 1:4 i t. sl.); kanon u augmentaciji (canon per augmentationem) i kanon u diminuciji (canon per diminutionem) imaju proporcionalno uvećane, odnosno umanjene notne vrednosti u risposti; polimorfni kanon (canon polymorphous) je onaj koji iz jedne proposte daje više validnih kanona; dvostruki i višestruki kanoni (canon duplex, canon multiplex) sadrže istovremeno izlaganje dva i više kanona; kanon na kantus firmus uključuje oba navedena sloja.
Literatura:
Belić, Senka. 2004. „Šta je vokalni kanon?“ U Muzička teorija i analiza 1: Zbornik Katedre za teorijske predmete, uredili Mirjana Živković, Ana Stefanović i Miloš Zatkalik, 72−80. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti.
Богатырев, Сeмен С. 1947. Двойной канон. Москва: Государственное Музыкальное Издательство.
Božanić, Zoran. 2009. „Aspekti kanonske imitacije u teoriji pokretnog kontrapunkta.“ Muzička teorija i analiza 1/2009: Časopis Katedre za muzičku teoriju 1:119–126.
Gauldin, Robert. 1996. „The Composition of Late Renaissance Stretto Canons.“ Theory and Practice 21: 29−54.
Feininger, Laurence K. J. 1937. Die Frühgeschichte des Kanons bis Josquin des Prez (um 1500). Emsdetten: H. & J. Lechte.
Репанић, Предраг и Дарко Тодоровић. 2012. „Канон у првобитном значењу термина.“ У Српски језик, књижевност, уметност: зборник радова са VI међународног научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (28-29. X 2011). Књ. 3, Језик музике: музика и религија, & Реч и слика: иконографија и иконографски метод – теорија и примена, уредиле Валерија Каначки и Сања Пајић, 153−173. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Schiltz, Katelijne. 2015. Music and Riddle Culture in the Renaissance. Cambridge: Cambridge University Press.
Танеев, Сергей И. 2017. Учение о каноне: Учебное пособие. Санкт Петербург: Лань, Планета музыки.
Collins, Denis. 2008. „’So you want to write a canon?’ An Historically-Informed New Approach for the Modern Theory Class.”College Music Symposium 48: 108−123.
Walker, Paul M. 2000. Theories of Fugue from the Age of Josquin to the Age of Bach. Rochester: University of Rochester Press.
Senka Belić