Enharmonija u modernom smislu podrazumeva različito abecedno ili solmizaciono notiranje i imenovanje tonova koji imaju istu realnu zvučnost. Tako se, na primer, ton cis može notirati i kao ton des, pri čemu zvuči potpuno isto, dok se solmizaciono u prvom slučaju imenuje kao do, a u drugom – re.
Enharmonija primarno nalazi primenu u dvema oblastima:
1. Enharmonska zamena (razmena, a ponegde u stranoj literaturi i enharmonska notacija) se praktikuje, prvenstveno, kako bi izvođač lakše pristupio notnom tekstu. Ovo se, primera radi, primenjuje kod tonaliteta sa velikim brojem predznaka: umesto u Cis duru (tonalitetu sa sedam povisilica), kompozitor može odlučiti da određeni segment dela notira u Des duru (tonalitetu sa pet snizilica) i tako se, unekoliko, pojednostavljuje izvođenje kompozicije.
Primer 1
Kadencirajući proces sa enharmonskom zamenom u Cis duru i Des duru, koji identično zvuče. U Cis duru su notirani dominantina dominanta i dominanta, dok je tonika notirana u Des duru.
2. Enharmonska modulacija počiva na fenomenu enharmonskog preznačenja, te predstavlja njenu daleko značajniju realizaciju, jer omogućava brzu i najčešće naglu promenu tonaliteta. Ovo se realizuje zahvaljujući enharmonskom preznačenju u okvirima pojedinih akorada. U određenim okolnostima, kada se za postupak moduliranja upotrebi umanjeni septakord, ovakva modulacija pojednostavljuje dosezanje svakog tonaliteta, bez obzira na stepen srodstva.
Primer 2
Enharmonska modulacija posredstvom umanjenog septakorda, i to iz A dura u f mol (tonaliteti sedmog kvintnog srodstva). Ovo se realizuje u drugom taktu, kada sedmi kvintsekstakord A dura biva preznačen sedmim septakordom f mola (koji ima istu realnu zvučnost), i to enharmonskom zamenom tona „gis“ u „as“.
Značenje pojma enharmonija je znatno evoluiralo kroz prošlost. U Staroj Grčkoj, ona je predstavljala intervalski odnos četvrtine stepena između dva tona. Do renesanse i ranog baroka, poprimila je značenje bilo kog intervala manjeg od polustepena. Tokom XVIII veka dolazi do razvoja jednakog temperovanja (štimovanja) koje utire put savremenom značenju pojma enharmonije kod mlađe generacije kompozitora, uz otpor pojedinih mislilaca i teoretičara. Tako se u prvoj polovini veka razvila veoma žustra rasprava između Žan-Filipa Ramoa (Jean-Philippe Rameau, 1683–1764) i pristalica jednakog temperovanja, s jedne, te Žan-Žaka Rusoa (Jean-Jacques Rousseau, 1712–1778) i protivnika jednakog temperovanja, s druge strane. Iako je Rusoov stav u početku odneo prevagu, krajem veka je postepeno prihvaćeno ramoovsko tumačenje enharmonije koje je zadržano do danas.
Literatura:
Despić, Dejan. 1970. Harmonska analiza. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Despić, Dejan. 1997. Teorija muzike. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Rameau, Jean-Philippe. 1722. Traité de l’harmonie réduite à ses principes naturels. Paris: Balard.
Riemann, Hugo. 1918. Allgemeine Musiklehre (Handbuch der Musik). Leipzig: Max
Hesses Verlag.
Živković, Mirjana. 2001. Harmonija za III i IV razred srednje škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Nikola Komatović